YU grupu su u jesen 1970. godine osnovali braća Žika (bas) i Dragi Jelić (gitara, vokal), u to vreme već veterani beogradske scene. Stvarali su rock inspirisan onim što su Eric Clapton i Creedence Clearwater Revival radili, ali su među prvima na domaćoj sceni u svoj muzički izraz uveli elemente etno zvuka. Prvu pesmu „Nona“, inspirisanu kosovskim narodnim motivima, snimili su već decembra 1970. godine. Uspeh prvih singlova je naveo izdavačku kuću da im 1973. godine objavi debi album „YU grupa“. Bila je to jedna od prvih potpuno autorskih LP ploča jugoslovenskog rocka, te je presudno uticala na publiku ali i nove generacije muzičara. Patentirajući prepoznatljiv zvuk u kome su se skladno dopunjavali strani i domaći muzički uticaji bili su sedamdesetih godina jedan od vodećih sastava. Tokom te dekade su još snimili albume „Kako to da svaki dan?“ (1974), „YU grupa“ (1975), „Među zvezdama“ (1977) i „Samo napred..!“ (1979).

Avgusta 1981. godine izgoreo im je kombi sa opremom, a Žika Jelić je dobio teže opekotine. Posle tog incidenta su prestali sa radom. Na scenu su se trijumfalno vratili albumom „Od zlata jabuka“ (1987). Standardno omiljene pesme su zabeležili i na pločama „Ima nade“ (1988), „Tragovi“ (1990), „Rim 1994“ (1995), „Dugo znamo se“ (2005) i „Evo stojim tu“ (2016). Uz rad u studiju sve vreme redovno sviraju ali i često gostuju na pločama mlađih kolega.

Kroz YU grupu je tokom ovih 40 godina prošlo mnogo muzičara, ali su konstanta braća Jelić. Njima se 1992. godine pridružio Petar Jelić (gitara i vokal) sin trećeg brata Radeta sa kojim su šezdesetih svirali u grupi Albatrosi. Sa Petrom grupa dobija novi zamah na muzičkom i marketinpkom planu i stvara vezu sa novom generacijom slušalaca i poštovalaca. Sa sigurnošću se mođe očekivati da na njihovim koncertima među publikom uoćite više generacija koje uživaju zajedno. Poslednjih godina, uz njih trojicu grupu čine Saša Radojević (bubnjevi) i Bogdan Braković (sound engineer). Tokom karijere YU grupa je svirala po čitavoj Jugoslaviji, ili kako je jedan novinar napisao „gde god je bilo struje“. Imali su turneju u Bugarskoj (1972), nastupili su u cenjenom londonskom „Marquee“ klubu (1973). Uz enormno veliki broj koncerata koji krasi karijeru ovog benda, u poslednje vreme ističu se samostalni koncert pod nazivom „45 godina ćistog Rokenrola“ u novobeogradskoj Hali Sportova, kao i veliki koncert na beogradskom stadionu Tašmajdan „Više od 50 godina ćistog Rokenrola“, gde je grupa uz veliki broj gostiju iz cele bivše Yugoslavije proslavila svoj 52. rođendan.